Отаџбина

460

КЊИЖЕВНИ ИРЕГЛЕД

остала у прекарном одношају туђе прикриине? Тај део наскоро по доласку у ове земље обе је руке дао Риму да му их веже, одрекао се самостална мишљења и сву славу тражи у томе, да се може назвати највернији син светом оцу папи. Такав је увек био хрватски део српскога народа у прошлости, такав је и данас, вазда вољан жртвовати Риму и себе, и браћу, и образ, и све, налазећи највећу утеху у томе, кад може са јадним поносом рећи: да хрватски краљ са хрватском војском иде да узме хрватску Босну, и да је тај хрватски краљ са хрватском војском победио оне босанске и херцеговачке. . . . „хајдуке«, који су о образу имали у неколико другојачија појма. У четрнаестоме веку изгледаше неко време, да ће нешто бити од српскога јединства. Под Душаном уједини се далеко већа половина српских земаља. Да је Душан доживео век свога родоначелника, како је после Лауша у Мађарској наступио дармар , данас би се историја југо-источне Европе другојачије писала. Али са Душановом смрћу тим је ужасније оргије светковала реакција пригњеченога партикуларизма, да после кратка мамура у мору крви буде угушем. Турци су успели, да су у шеснаестом и седамн (естом столећу ујединили Орбе боље и од Душана. Изузимајући уски поруб млетачке Далмације и Истрије, изузимајући црногорска брда и оно, што је од и онаке малене хрватске државе остало под Млечићима и Хапсбуршцима, изузимајући Дубровник — све српске земље биле су уједињене — да богме и сад те како против своје воље. Па крајем шеснаестог столећа и почетком седамнаестога као да је у бољим Србима било тежње, да заједничким напором ослободе Србију у најширем смислу. Али ове тежње и с њима скопчани покушаји остали су без успеха и мисао српског ослобођења и уједињења тек ће сад да наиђе на најстрашније препоне. Немштина и папизам с једне стране, турство и мухамеданство с друге стране навалише се на несрећно српство; у самом народу потпирише мрски огањ међусобне мржње због вере; у католичанском делу свима средствнма убијаше народну свест, да би га тим лакше прелили у Талијане и Мађаре; небројени Срби истурчише се, небројени изгибоше као ускоци борећи се под ћесарским и млетачким, влашким и ердељским заставама ; а што остаде верно свом имену, то поче подлегатн очајању, јер виде, да победе ћесарске и руске над Турцима никакве користи за Србе не донеше. но на против тим веће угњетаваље од стране Турака и млетачких. хрватских, мађарских и немачких папишта. Српско име би прогоњено; српска књига тамањена; ни мухамедовци