Отаџбина

КЊИЖЕВНИ НРЕГЛЕД

461

ни паниште не доп} г шта,ше Србима поди ати школе и печатње оснивати. Народом овлада клонулост; у очајном чуству изгуби веру у себе и поче већ мислити, да му без туђе помоћи и окриља нема спаса; најбољи синови његови одрекошесе народнога језика и имена и назваше се Словено-Срби и писаше неком смесом, коју зваше славено-српским језиком; други поврвеше да се селе у Русију. Али кад је народни дух највећма пао био, кад су љути српски противници већ помишљали на коначни тријумФ, роди се на крајњој ивици североисточнога српства човек, који ће с краја на крај да прође српством, да подигне и опет запали угашену зубљу народна зкивота, да запуштени храм народне књиге очисти, а Србима да привикне. да је њихова земља толика, колика и Француска, и да би и они могли бити велики и славни, кад би прегаоци и родољуби били Доситије пусти у народ реч: Срби сви и свуда, беа разлине у вери и иолитичним границама. Ах! како је ово био благ мелем за толике ране. Како су гутали Срби Доситијеве речи ! Па и опет, колико смо мало напредовали у народној свести за ово пуно столеће, од како је Доситије 1783 године развио барјак народног јединства! То јест, ваља добро разумети : нашем честитом сељаку није потребно правити српску пропаганду ; он у том погледу стоји на вишем степену од највисокоученијега проФесора. Али нашим ученим и неученим ћиФтама, нашим школованим и нешколовани варошким незналицама, нашим безјацима по канцеларијама и за тезгама, нашим немарницима на амвону и за школском катедром — тима је потребна српска пропаганда, њима треба отварати очи, да познају своју пространу домовину и свој расејани племенити али несрећни народ, њих ваља гонити, подбадати, укором и обадривањем покретати на рад на народој њиви, еда би једном и Срби дошли до стања достојнога једнога народа, до положаја, који би одговарао њиховом броју, даровитости и замишљајима њихових најбољих родољуба. А баш на ту страну у нас је иајмање рађено. Ми тако мало знамо себе, да би се у том погледу могли Факти навести, који би у сваком другом народу пемогући били. Нама је Србин из јужне Дарданије и из Маћедоннје гога, цинцарин, бугарин, рекалија ; у Србији је Србин из Баната, Бачке и Срема шваба и шојка и стоји на најнижој пречазп у оценн странаца у опште, који у Србију дођу; ми се позајмице частимо, да смо торлаци и побугарице , шокци и шљерци, ере и бодули, власи и раци -■ и бог ће нас свети знати, каква смо све имена сами ееби изденули, или од туђина радо примилн. као да једва чекамо, да штогод нађемо. што ће нас још боље раздвајати.