Отаџбина

42

РЕМОП, ОД МАРЊ1А ИШАРА

— Управо двојицу — додадох ја -- јер вам треба један и за вашу иријатељицу Лори — Дакле и то знате ? — Оада немам куда — рекох ја гледајући у земљу. — Кажите ми право .. Зар оте ви у Бавену чули цео наш разговор ? — На жалост, јесам! — О, — рече она уплашено — шта сте морали мислити о мени кад сте чули како махнито говорим да сте здраво лепи? — То нисам онда чуо. — Ах, зликовче, дакле сад ми то ишчупасте! — Она беше дивна у својој забуни. — Опростите — засмејах се и ја — али ја сам очекивао да ћете нешто друго рећи. — Најзад... шта му знам, морам вам опростити кад сте ви онај суђени кога сам тражила. — Драга Маро , из ваших уста у Вожије уши. Ах каква је то грдна несрећа што сте тако богати! — Да , то је истина. Али ја за то нисам крива рече она жа^осно. — Треба ли да ја признам сер Џорцу да вас волем? —• — Немојте сада , доцније. Треба врло паметно поотупати. Ви знате његове шпартанске навике; он би окренуо на гаалу нашу. .. — Нашу љубав, Маро — помогох ја кад видех да она не сме да изговори ту реч. — Да, нашу љубав — рече она храбро. — Треба га за то спреммти. Он јако цени вашу ученост, и он вас већ одиста воле: кад се вратимо из Палерма , ми ћемо доћи у Париз да проведемо зиму , он ће вас још боље познати, и онда ћемо му признати све. Он је тако добар. Па онда он верује мојој памети , јер , господине , треба да знате да сам ја врло паметана. и ако не изгледамтако ! — Ах, Маро, ви сте само савршенство ! —