Отаџбина

РЕМОИ, ОД МАРИЈА ИШАРА

43

— Молим, молим, немојте сусише у то веровати, јер после ме ие ћете волети, кад сазнате за моје махне ! Пуни поуздања у будућност, ми полетисмо опет на крилима наших снова по Италији. Ми уживасмо сладости идејала ; још један тренутак, па ће промисао да ме врати у реалност живота. 21 Стеван је одмах по моме лицу познао да сам ја с Маром на чисто, па ми рече. — Дакле смо победили? А када ћемо свадбу ? За тим је хтео да му причам све потанко како је било. Али постадох тврдица у поверљивости. И ако оам са Стеваном живео као с братом, опет ми се чињаше да би било скрнављење једне светиње отворити му читаво срце моје драге. За то му само рекох: — Опрости, драги Стеване, што чак и теби не могу све да кажем. Мара ме воле , то ти знаш, она је сада моја вереница. То је све што могу поверити. Немој тражити више ! Он беше и сувише деликан да не појми моју уздржљивост, за то није више ни наваљивао. Ја сам се чувао брбљања , али на жалост моје и Марине очи нсторокале су све. Од како међу нама беше тајне ми смо се односили међусобно са тако претераном резервом. да нас је наша тајна сама издала Једно вече бесмо се сви искупили на тераси. Сер Џорџ узе ме испод руке , и као нехотице , у разговору одведе ме у један крај баште који је Стеван због наших трансцедентних разговора звао „академачком баштом". Ја сам свагда радо улазио у племениту страст баронетову коју је имао за најузвишеније научне проблеме , а данас бејах рад вишз него икада да му се удворим.