Отаџбина

ВЕРЕНИЦИ ПРИПОВЕТКА у^хДЕСАНДРА јУ^АНЗОНА

(НАСТАВАК) ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА Заостала светина поче разилазити се десно и лево кроз ову и кроз ону улицу. Један оде кући, да се лати свога посла; други оде да мало одахне после толике стиске; трећи оде да потражи друштво да се разговара о великим догађајима онога дана. Исто тако разиђоше се и на другом крају улице, где је тишма увек била мања, те она чета Шпањолаца могаше, не наилазећи на отпор, ићи напред и наместити се пред унравникову кућу. Поред ове јотп стајаше густиж, да тако рекнем, од гунгуле, гомила лупежа , који незадовољни са тако хладним и несавршеним свршетком тако велика апарата једни гунђаше, други псоваше. а неки се договараше , да ли би се још што могло предузети, па као да би окушали, гураше и тураше она бедна врата , која су опет што су боље могли подупрли. Кад стигоше војници, сви ови, једни одмах, други оклевајући и као силом одоше оданде и оставише поље ваојсци, кој се тамо намести да чува кућу и улицу. Али све околне улице биле су пуне гомилица; где су двоје троје стали , тамо би се зауставили три, четири , двадесет других; где би се који одвојио, одмах би се кренула и цела гомила; беше као они облаци, који остану после непогоде, па лутају по илавоме небу , а ко горе погледа , тај вели: још се није разведрило. Помислите , шта се брбљало и говорило. Један

О гацпина ХГТТ. 52.

32