Отаџбина

496

В Е Р Е Н II Ц II

причаше узбуђен поједине прилике, које је видео; други казиваше, што је он сам чинио; један се радоваше, што се ствар лепо свршила, хваљаше Ферера и прорицаше управнику, да не ће добро проћи ; други се грохотом насмеја и рече: «Не бојте се, не ће га појести : врана врани не вади очи." А један врло једак гунђаше , што се ствари нису учиниле како би требало, да је то била превара и да је глупо било правити толику ларму па се онда дати за нос вући. Међу тим је и сунце село и сви предмети добише исту боју. Многи се враћаше кући уморни од целога дана и сити празна разговора. Наш момак, пошто је помогао каруцама да прођу, докле им је требао помоћи и пошто је доникле и за њима ишао између два реда војника, као у тријумфу, обрадовао се, кад их је видео да трче слободно и да су изван опасности; он малко пође са светином. а онда је код првога рогља остави, да би и сам мало одахнуо. Учини неколико корака , па у по толиких узбуђених чустава и толиких свежих и збрканих слика осети велику иотребу да се прихвати и одмори; поче дакле у вис гледати на једну и на другу страну, тражећи узву од остерије, јер је већ касно било, да иде у капуцински клбштар. Идући тако с главом у вис, наиђе на једну гомилу људи , па зауставивши се, чу како се разгоеарају о томе шта ће да буде сутра дан. Стојећи тако доникле , не мога се уздржати , да и сам коју не рекне, јер му се чинило, да и без разметања може што казати , кад је толико био радио. Па уверен свим оним што је тога дана гледао, да за остваривање какве ствари не треба друго, него да се она омили онима, који шврљају по улицама, викну витијским гласом: ((Господо моја! Смем ли и ја казати моје смерно мишљење? Моје је смерно мишљење ово: да се не праве лупешки послови око хлеба , а ето данас се видело на