Отаџбина

544

СРПСКА ИСТОРИЈА И ЊЕНИ ИЗВОРИ

поводио за туђинцима и осудио неправедно како он вели милог и драгог Душана; а Давидовића кори гато се повео за Енгелом као злобним и пакосним туђином. Оставив на страну пун хвале патриотизам Медаковићев, ми не можемо а да му у велико не приговоримо за љегово историјско излагање. Но поред приговарања морамо и оно поменутп што иде у његову похвалу. Као научен човек, Медаковић стоји према своме времену доста високо. Али докле је Лапласовац у космогенији а Дарвиновац и Ламарковац у биологији, дотле је по све теолог у социјрлогији — теолог и до крајности непознавалац основа .људских врлина. И што је најчудније, он забашурује неваљалства српских владара лозе Неманића а силне анатеме баца на остале великаше пре и после те лозе и то са раздора и отимања око власти. Истина Медаковић је објективнији у новијиј историји, али се и ту плаши од стране оцене Факата и не познаје праве узроке подизања п падања народног. Од страних историограФа на области српске историје Енгел и Шимек нарочито место заузимају. Први је писао историју српску по Рајићу а други је писао историју Босне по страним највише угарским изворима. И један и други веома помажу да се осветле неки детаљи у српској истормји у опгпте; а Шимек као да је једини а најпотпунији историјограФ босански. Интересантно је што Шимек помиње како је Вукан Иеманић оптуживао бана Кулина, као јерегика и наговарао папу да на њ подигне рат Крстоносни. не би ли, како вели Шимек, на тај начин Босну заузео. У осталом Шимекова историја Босне тако је испрсплетана са историјом Угарске е би човек рекао да он излаже маџарске а не босанске догађаје. Поред грчких историјограФа, који су узгред помињали и српске догађаје, које је Рајић брижљиво исписивао у свајој поменутој историји. ваља поменути још Турске и Угарске историјограФе, који пишући Угарску и Турску