Отаџбина

СРПСКА ИСТОРИЈА И ЊЕНИ ИЗВОРИ

543

тек узгред помињу по неку цртицу из политичке наше историје и то великом већином по све изопачено и невероватно. Све је то, осим турских историјаграФа, Рајић брижљиво исписао у својој историји словенских народа г с тога је његова историја још једини и најпотпунији извор, (бар ратни и политички одломци) за српску историју. Па шта више, кад се одбије на дару, његова Гото — Аваро — Херуло — Вандало — и т. д. Словеноманија, Рајићева историја и са чисто критичке стране стоји пред свима онима који су иза њега писали до најновијег доба. Он се не плаши казати истину и онде где нам је са свим немила. Истина он неке појаве гумачи богословски, али је то тумачење ипак коректно кад се само преведе на језик лајички. Држава је пропала по назорима Рајићевим са греха Душанова што је оца удавио. Преведена на прост језик, ова богословска Фраза значи толико колико рећи: држава, у којој дави син оца и ослепљава отац сина, као, у корену деморалисана, са тога пропада. Од осталих историјограФа српских Давидовић и Медаковић особиту пажњу заслужују, први са своје строге непартајичности и други са своје приличне потпуности и критике на остале историје. Но и једном и другом може се приговорити што нису према новим појмовима познавали колико ваља предмет о коме су говорили. Нарочито се може Давидовићу приговорити што је био сувише запојен модном западном културом па је са тога и онде осуђивао где осуди места није било. Он н. пр, 0С УђУЈ е 0 правом грозе међусобне династичке распре, дављења и ослепљивања, па вели да је то долазило отуда што су наши стари били необразовани, а није се сетио да је тај обичај дошао Србима из тада најобразованије византијске царевине, ;где је дављење и осленљивање било свакидања појава. За сличне погрешке Медаковић приговара Рајићу и Давидовићу, кори Рајића што није веровао Данилу но се

ОгАЏ Ш1НА ХПТ. М.