Отаџбина

562

т р и м р т в а ц а

ти кротаче. Иди рано ујутру, јер ћеш иначе опет морати дати шумару ракије. Ето пре неки дан ја сам сломио један јармак, па сам осекао једну грану и начинио други, и нико ни речи. Рано из јутра, скоро пре зоре , Оерјоја узе секиру и оде у шуму. Роса још падаше , простирући по свима стварима мутни и ледени вео , који сунце још не беше обасјало. Исток се почињаше белити , бацајући своју бледу светлост по небесном своду, покривеном ситним облачићима. Ништа се не креташе, ни једна травчица по земљи, ни један листић по високим гранама дрвећа. Само по неко лупање крилима у густишу, по неко шуштање по земљи прекидаху тишину шумску. На један пут неки особени звук, који не ирипадаше гласовима природе , зачу се и изумре на ивици шуме; звук се поново подиже и понављаше се у једнаким размацима; долажаше од подножја једног дрвета. Један од врхова задрхта_ напрасно; његово сочно лишће зажубори тихо; детлић, што стојаше на једној грани, закликта, полете два пут и спусти се на друго дрво с раширеним репом. Секира удараше стабло при корену, све тупље и тупље; бело и смоласто иверје лећаше по влажној трави; лако крцкање следоваше потмулим ударцима. Дрво задрхта од врха до корена, сави се и оиет се усправи живо, као да устрашено посрће. За један тренутак наста тшнина: дрво се по ново приклони, ново крцкање зачу се у стаблу, и, кршећи своје гранчице , ломећи своје гране, стропошта се на влажну траву. Звуци секире и коракљаја ишчезоше. Детлић закликта и одлете. Гранчица, коју додирну својим крилима , затрепта један час и паде бездушна као и друге, са свим својим лишћем. Непомичне главе дрвећа сииуше веселије у отвореном пропла'нку. Први сунчани зраци, који продреше кроз облаке, блеснуше по небу, осветљујући и земљу и васелену. Магла се гомилаше по долинами као море, бисер-роса бли-