Отаџбина

ТРН МРТВАЦА

■покојнице. Вакон читаше полагано, не разумевајући ни сам шта чита; глас му се подизаше и спушташе с чудним звуком кроз тишину сале. Од времена на време допираху из неке удаљене собе гласови дечији и шум њиховихситних корака: „Одвратиш лице своје, жалосте се , говораше псалам; узмеш им дух, гину. и у прах свој иовраћају се. Пошљеш дух свој, постају, и понављаш лице земљи. Слава Господу увијек; нек се весели Господ за дјела своја!" Лице покојничино бегпе озбиљно, величанствено. Ништа се не мицаше ни на 1-веном леденом лику , ни на њеним стисиутим усницама. Веше се сва претворила у пажљу. Да ли сад разумеваше ове узвишене речи ? IV После месец дана мраморна капела подизаше се на гробу покојничином. А на гробу постиљоновом не имађаше још надгробног камена; само земна трава покриваше брежуљак, једини знак да се ту окончао један људски живот. — Баш то није лепо од тебе , Серјоја, рече једног дана куварица у поштанској штацији, — баш није лепо што ниси купио гглочу за Федора ; пре си се изговарао на зиму, а што сад не испуниш реч ? Знаш, да је прс.да мном уговорено. Већ је једанпут долазио, да ти је иште; ако је не купиш, доћи ће опет и удавиће те. — Ама ја не одричем да је купим^ одговори Серјоја; куппћу плочу, као што сам обећао, купићу је за рубљу и по. Нисам ја то заборавио, али треба је и донети. Кад се нађе нека прилика за варош, купићу је. — Па бар да му метнеш крстачу! додаде један стари постиљон. — Запста , то није лепо од тебе... ето још носиш његове чизме. — Где да нађем крстачу? Не могу јензчинитиод пања! — Ко ти говори о пању? Узми секиру, отиди у шуму и осеци једну. Треба само да обориш један млад јасен, па ето