Отаџбина

560

ТРЛ МРТВАЦА

Муж и рођака уђоше. Болесница плакаше тихо гледајући свете иконе. — Честитам ти, душо, рече муж. — Хвала! Ох како чп је сад добро! какву неисказану сладост осећам ! — И лак осмех развуче јој танке уснице. — Како је Бог милостив! је л' те? Мплостив и свемогућ! — И но ново са жарком молитвом њене очи, пуне суза, подигоше се према иконама. На један мах као да се нечега сети и даде мужу знак да се приближи. — Ти никад не ћеш да учиниш оно за шта те ја молим, рече она гласом слабијим и незадовол>ним. Муж, опружив врат, слушаше понизно. — А шта то. душице? — Колико сам ти пута говорила, да лекари не знају ништа. Има женских лекова, који лече.... Ето, отаи попа говорио ми је о неком занатлији... Пошљи по њега.... — По кога, душице ? — Ах Боже! не ће ништа да разуме! Болесница сабра обрве и склопи очи. Лекар се приближи, и узе је за руку. Било постајаше осетно све слабије и слабије Он даде знак мужу. Болесница смотри овај покрет и погледа их с ужасом. Рођака се окрете јецајући. — Немој плакати, само мучиш исебе и мене,рече болесница; то ми одузима и ово мало снаге, што ми је још остало. — 'Ги си прави анђео ! повиче рођака, љубећи јој руку. — Не тамо, пољуби ме овде, само се мртви љубе у руку. У вече тога дана болесница беше мртва и лежаше у сандуку на сред велике сале. У овој пространој соби, при затвореним вратима, сеђаше само један ђакон , читајући кроз нос и монотоно псалме Давидове. Са високих сребрних свећњака падаше црвена светлост воштаница на бледо и чисго чело покојнице , на њене нежне руке, што изгледаху као да су од воска, на круте боре покрова, трагично уздигнутог коленима и ножним прстима