Отаџбина

Т Р И М р Т В А Ц А

559

Дечко се заустави за један тренутак, погледа пажљиво лице очево, па окренувши се на пети продужи трку с веселим узвиком. — Она је коњ; гледај, бабо! Међу тим у другој соби сеђаше рођака крај постеље болесничине и са на.мештеним речима труђаше се да је приправи за смрт. Код нрозора лекар мућкаше неку медицину. Болеснипа , одевена у белу домаћу хаљину , сеђаше у кревету, окружена од свуда јастуцима; ћутећи гледаше у своју рођаку. На један пут прекиде је живо: — Ах! моја пријатељице, немој ме приправљати, немој са мнОхМ поступати као с дететом. Ја сам хришћанка, ја све знам. Ја знам да немам још дуго да живим, и да бих већ била у Италији , да ме је мој муж раније послушао , да бих можда била већ са свим здрава. Сваки му је то говорио. Али шта ћу? таква је без оумње била воља божија. Ја знам да смо ми сви велики грешници; али ја се уздам у милост божију, он ће све опростпти... он мора све опростити. Трудим се да сама себе испитам. Имам много грехова на савести, моја пријатељице ; али их и иснаштам! Трудила сам се да поднесем своје зло са стрпљењем.... — Хоћеш ли да позовемо свештеника, душице ? прекиде је рођака — скинућеш још један терет с душе кад свима опростиш. Болесница климну главом у знак одобрења. — Боже мој, смилуј се на мене; промрмља она. Рођака изађе; даде знак свештенику и окренувши се к мужу , са сузним очима, рече : — Прави је анђео! Муж плакаше. Свештеник уђе у собу. Старица лежаше све једнако у несвести; дубока тпшина наста у предњој соби. После пет минута свештеник се појави на вратима, савијајући свој пеграхиљ и подижући руком косу: — Нека је хвала Богу! Госпођа је сада мирнија, жели да вас види.

Оглшжка ХПГ. 52.