Отаџбина

558

ТРИ МРТВАЦА

— Оад се ваљда више не види да сам плакала? запита и, одшкринувши врата, уђе у собу. Муж беше крајње узнемирен; изгледаше са свим утучен. Пође к старици ; али после два корака, окрете се, пређе преко сале и дође свештенику. Овај га погледа и нодиже очи к небу уздишући : при томе покрету и његова густа бела брада уздиже се и спусти. — О Боже- мој! Боже ! рече муж. — Шта се може чинити ? протепа свештеник. И опет му се очи и брада уздигоше и спустише. — Па још и мати јој је ту! продужи муж очајно. Она не ће поднети тај удар. Она је толико воли, толико!... Шта ће радити ? Самбогзна! Оче, кад би сте покушали да је умирпте, кад би сте могли склонити је да сеуДали! Свештенмк се подиже и приступи старици. — Ваистину, нико не може ући у срце материно... милост божија је безгранична... Лице старичино се нагло згрчи, хистерични кашаљ потресе је од главе до пете. — Мнлост је божија неизмерна — продужи евештеник, када се она умирила. — С вашим дозвољељем , има у мојој парохнји један болесник , који је много горе него Марија Димитријевна: па ето ! прост један занатлија излечио га за врло кратко, с травама. Тај исти занатлија је сада у Москви. Ја сам говорио већ Василију Димитријевићу , могло би се пробати. Ако ништа друго, била би утеха за болесницу. Бог све може. — Не, не, није СЈђено да она живи, уздисаше старица. Да ме је Бог хтео примити место ње! — И хистеричан кашањ спопаде је тако силно , да се онесвесну. Муж покри лице рукама и изиђе брзо из сале. Прво лице што срете у ходнику беше мушкарче од шест година, које трчаше без душе за једном девојчицом. — Треба ли водити децу Госпођи? Запита чуварица. — Не треба, она не жели да их види! то је узнвхмирује.