Отаџбина

572

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

од ■једанпут из заседе арнаутске. По заузећу села Тоионице наиђу наши војници на гомиле була, старих и младих жена и девојака, које се беху у 2 куће затвориле и само врискаху. Наши војници, Трнавчани, и ако беху доста раздражени због губитка својих другова у тој чарки, опет су племенито и великодушно постуггали према булама. Шта више они не хтедоше ни улазити у куће где су буле из разпих села, а 2 из Прокупља у страху боравиле. Одмах су о томе јавили своме командиру батаљона г. Миладину Лишанину, овај опет послао коњаника са молбом за упутство : шта да ради са булама. Коњаник наишао је случајно најпре на Командачта дивизије на друму пред Крњом Џамијом и добио је одговор од командира: да се буле, деца, и неуоћни старци са уљудном и сигурном пратњом врате у своја села, што је и учињено. Као да је ветар разносио по околини глас о хуманом поступању са арнаутским породицама, те се многи почели предавати и у своја села из оближњих збегова враћаги. Исгина томе је много допринела и јака зима са великим снегом. 9. Децембра већ су хоџе и поглавари: (назри крцалија из велике Плане) и други доносили на саоницама све своје и својих сељана оружје у Прокупље, које предаваху капетану Сими Дукићу, као привременом гарнизонару. Дивизијар је примио хоџе и поглаваре, одобравао им да оду до својих села да сместе СЕоје породице , и да поуче сељане Арнауте — како да се владају, па тек за тим су задржавани у Прокупљу као јемци и таоци. Они су слободно по вароши ходали. Дошао је био и поглавар Арнаута из Дубова ШериФ ага , у Прокупље на „бесу" и преговарао је о чредаји у име свих Арнаута из долине Пусте Реке. Споразум беше постигнут и ШериФ задовољан, врати се преко наше предстражне линије за у Дубово. Доцније поручивао је дивизијару , да је неки