Отаџбина

56

преко грАнице

први иут овуда ирођох. Рекоше ми у болиици да је међу рањеницима и један поручик и један старешина народне војске, али их ја не видех. Беху изашли у (С варош и да се прођу, из чега беше јасно да су лако рањени. — Г. поручик — рече ми болничар оне собе у којој је лежао тај оФицир — више жали што му је сара од чизме пробушена ; него шго му је куршум кроз лист пројурио ! Када сам свршио инспекцију болцице, ја се вратих друштву да се мало прихватимо , па да гледамо да се раније кренемо даље. Беху нам спремили за ручак врло добар ћевап, али ја нешто не бејах гладан , и ако сам за четири сахата докасао из Пирота. Са сваким залогајем ваљало јс прогутати и — ХаФис-пашу... У тај мах зачу се некакав жагор на улици. Неко дотрча у собу те викну. — Ура ! Паши су отели Виник! — Ко то каже? — повикасмо сви у глас. — Рањеници које баш сада донеше! — Е, Боже помози, сада ће се моћи ручати — помислих у себи, као да ми се тежак камен свали с прсију. Ако то буде истина — у рату сам имао прилику, да се уверим да ни каквој новости из битке не треба од прве веровати , осем ако је званичаи рапорг — онда је Ниш у нашим рукама. пре него што ХаФис паша може отети Прокупље. Око четири сахата по подне беху нам коњи нарањени и толико одморени да смо могли појахати и кренути из Ак-Паланке пут Ниша. Друм не остаје дуго у равници, јер се ова брзо тако сузи да Пишава пролази кроз некакву клисуру, те се с тога друм пење серпетинама преко брда. Чим се испесмо на први вис , опет зачусмо потмулу грмљавину , која се све више , што смо даље одмицали од Ак-Паланке , прецизовала као јека од топооа. Битка