Отаџбина

ПРККО ГРАИИЦЕ

.57

дакле још траје. . Опабнобт дакле од ХаФ^с-Наше још није тако велик а да би се морала прекидати атака на главни објекат... У осталом ми на скоро почесмо сретати раљенике, које на саоницама које пешке , и сви нам потврђиваху да битка непрекидно траје ово већ трећи дан, и што је главно, сви беху весели, пуни поЈЗдања. Сећам се баш п.ихових речи. — Тај се Ниш , брате , не мож ■ више одржати. Е дошли смо му тако изнад главе, да би се, рек о би човек, могло јабуком добацити и у град и у варош За два-три дана бићеш наш! Од друге једне групе рањеника коју смо срели, запамтио сам ове речи. — Видећеш , Господино , каква је сада битка. Оно лане беше тек школа. Да видиш саде како нас оФицирп воде, све напред, па све са голом сабљом у руци ! Не прође дуго и сретосмо потврду за ове речи Пронеше поред нас мртво тело храброга поручика Саве Јоксимовића... Ми смо ћутке салутирали док пронеше смртне остатке тогл младога јунака. Нисам имао срца да их заустав м, да подигнем покривало које му беше и преко главе превучено — Боже мој, —• помисгих — ко би онда , када сам њему и његовом друштву у војлој академији предавао војну хигијену, помислио, да ћу га тако брзо после тога срести мртва... Али опет има ли славније смрти за војника, одњегове?... Мало даље сретосмо у једним саоницама једног старешину народне војеке (батаљоног командира) који беше рањен у бутину још први дан Божића , када је напад на Ниш отпочео. Нрегледах му рану. Срећом бутна кост не б.'ше повређена. Од њега сам чуо да је рањен и артиљ потпоручик Живојин Бошковић у главу, али доста површно.