Отаџбина

614

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

ског, и ако га често гомила светска не познаје, али он ипак куражно ради даље за образованост векова који ће тек настати.... Лед беше проваљен Га се почех топити и у један мах, последњим напрезањем одбране, дођох до идеје да му за све те учтивости платим једним обешењаклуком. Пустио сам га да везе каква ме блага чекају на путу Њутновом и Араговом , па кад је свршио, а ја тек — Господине — рекох му онако преко рамена та ми се каријера тако мало допада, да ћу је скоро са свим напустити ! Бум.. . Он чисто онеовесну под том мојом цигљом којом сам га лупио. Ја сам ликовао, па користећи се мојоМ победом стадох трабуњати како корсем хоћу (( да се науживам моје зелене младости, како ћу да бацим прашне књижурине, па да терам ветар капом, да се науживам овога света, да се наберем цвећа...." Какав стид? Ргоћ рис!ог ! Стао сам да се сам грдим и заврших — Само је младост за љубав. Ваља се њоме користити ! Г. Одари беше зинуо од чуда. Ја се опијах мојим успехом и ја стадох да браним и да развијам ту моју тезу тако ватрено, да кад се мој нетражени пријатељ усудио скромно приметити. како је људима, који су навикли на озбиљан рад, такав беспосличарски живот досадан, одмах избацих како ћу ја ипак радити, али на појеаији и лепој књижевности.... Човек опет мора да има макар мало образа ... Па онда, да би још боље оправдао ову моју бајаги намеру, показах му г. Филбера једног песника, који мало даље од нас с неким разговараше, и који са првом својом књигом беше већ постао славан човек. Боже мој, од чега зависе наше одлуке? Ја сам то почео да говорим од комендије, тек онако да наљутим Мога гонитеља, кад мало по мало, ја се стадох сам уверавати да је то за мене најбоље. Као какво ђаче које