Отаџбина

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

615

лудујв за својом „љубазном" коју је уобразило, тако оам ја ређао сјајне варијације на моју тему, и на крај краја мој несташл^к беше постао за ме збиља. Кад још мој мучитељ стаде говорити да не треба сигурно жртвовати несигурном, мој ћеФ постаде права страст. Та ето мог «позива и који сам тако дуго тражио ! Од свију путева који воде човека слави, ја бејах нашао најближи, књижевност ! За то треба само мало дара или ђенија, а то су особине које често годинама ћуте у неком човеку, па их каква елучајност пробуди. Ето Филбер почео је да пише у 31-ој својој години. Јуче још нико није знао зањ, а данас је већ славан човек.. . Ја сам све више у ватру долазио.... У кратко ја оставих г. Одарија и одох да размишљам о делу које ће ме прославитм Први пут од два месеца на овамо вратих се весео кући. Моје уздање у будућносг беше се утврдило, ја нађох опет моју звезду водиљу — Драга звездо што ме чуваш, теби је име Мара! Ти си ми послала ово небеско надахнуће! Зар ја да немам дара ? Та ја те волем , ја треба само да пишем оно што си ми ти у срце урезала ! Кад уђох у мој стан момак ми предаде једно писмо са поштанским жиг >м „Палермо". Писмо беше овако нанисано : и У Пњлерму 4 септембра «Само две речи на брзу руку. Тата изненада решио да Се кренемо. Три дана после овог писма бићу п ја у Паризу. Од како сам то чула не знам шта радим од радости. Непрестано скачем, играм са овом лудицом Мабебелом. Ах, како сам срећна што.... погодите за што?-... Марија. Ремонова Бернетова." Испод тога беше другом руком написано фино и читко „И ако неке личности држе да сам ја луда, ипак ћу ја сутра дан по моме доласку у Париз, ићи на службу у Шаљоску цркву.