Отаџбина

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

„Боже мој шта би било да ја не мислим и за друге људе. Сестра, Мабел (шеснаест година мање четири месеца) (( П. II. Мање четири месеца и дванаест дана. Мара," (( Е, чекај се. Нећу да идем у цркву.... — Мабел." (( П. П. Видићете како је Мабел порасла и полепшала. Мара." (( Па кад се добро размислим, опет треба ићи у цркву. Мабел. и 9. Нема тога смртнога који би био у стању наћи траг ономе што сам ја та три дана урадио за моју славу. Та и ко би могао радити и мислити кад свуд око њега прашти ватромет. Пред очима су ми летели светлаци најразличнијега цвета, било ми је као да сам у некаквој апотеози. У мене није било више никаквог знака умности до —- кретања. Код куће не могах издр кати за Бога. Више пута на дан јурио сам чак у Јелисејска поља само да гледам оно место где ћу, као невини Фаусг срести моју златокосу Грету, кад она пође у цркву. Изгледало ми је као да је целом свету освануо највећи празник, и ја сам куповао сам себи ките цвећа, као да сам хтео да поспем цвећем стазу којом ће доћи драга до мојега срца. Нико није одушевљеније певао (( Осана ва вишњих" као ја у мојој соби, тако да мој слуга, изненађен мојом наглом веселошћу, није могао издржати а да ме сутра дан не упита — Да нису господин примили некакво неочекивано наслество ? — Тако је, Франсоа, овога часа већ је кренула из Сицилије Једна галија која носи моје благо. Ево вам 4 0 франака и слобода за цео дан. проведите се добро.