Отаџбина

РЕМОН, ОД МАРИЈА ПШАРА

617

— Добро господине. Одмах ћу их однети у штедионицу ! Ја дакле не иостигох моју цељ, Све једно, срећа вуче свагда добар интерес. Тек што Франсоа оде, неко зазвони на мојим вратима Ја одох те отворих сам, као да сам са свим обичан човек. Знате ко је звонио? Г. Одари! ф Е баш је погодио као мува у млеко, тај облак моје р^адости, тај паук на моме цвећу. Беше тешко доказати моме мучитељу да ја нисам код куће , када сам му сам отворио. Морао сам га пустити у собу. Он је дошао, рече, да ми понуди једно сјајно место, сјајно са научног гледишта, сјајно у новчаном смислу, у једном великом предузећу за које је и он интересован врло вешт додатак — у једном руднику гвожђа или сребра, где би ја био управник, да поиравим несреће у које је запао због неспособности и лењости једног енжењера. То је требало да ми ласка. Ја сам га слушао таман толико, колико ое мора из учтивости, на онда га без икаквих предговора потсегих на оно што сам му казао код г. Девилара, како је мој позив појезија и лепа књижевност, како сам се на ту каријеру тако одсудно одлучио да ми је жао што његову понуду не могу... и одатле му прилично отворено казах да треба да се чисти одакле је и дошао. Али ја сам се преварио у рачуну. Он се не помаче с места. Са највећим поштовањем за оно што ја зовем мојим позивом , он ми доказа да је то глупост што ја радим , па онда мало по мало очерупа цео пантеон моје и будуће в славе. Интригант један! Читав сахат пунио ми је уши својим отровом пријател>ских савета. То беше МеФисто претворен у доброга духа који ме је