Отаџбина

618

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

водио у тако искушење здравога разума да сам најзад — и ако ме беше срамота — упитао: па где му је тај његов рудник? — У Севенама — рече он —- близу Лле, Е већ то беше „преко јего и . У очи доласка Мариног у Париз, ја да се сараним жив у Севенама? Није него још нешто. Мој МеФисто баш немађаше среће. Да мп је предложио какав рудник тако око Јелисејских ггоља — хајде де, шго му драго, па и то би одбио само п.ему за инат. Најзад био јо тако љубазан курталисати ме свога нрисуства. Уф! Сад ми је било жао што дадох Франсоу онаку напојницу , јер да то не бејах учинио , мој кобни сусед не би прекорачио мога прага. Сутра дан , у очи благословенога дана, у 8 сахата изјутра већ сам био у Авни Габријел , куда сам ишао сваки дан да посматрам кућу у којој одседа сер Џорџ Бернет кад год је у Паризу. То беше леп дворац међу двема баштама, који је сада чекао Мару. Ја сам га волео као каквог пријатеља, та он познаваше моју Мару. Прозори широм отворени и окићени цвећем гледаху ме као какве очи. (( Она ће сутра доћи" говорасмо једно другом мутавачким језиком. измењујући честитања. На један нут отворише се врата, али не да се на ме насмеше као прозори , јер пре него што сам имао каде да моме лицу дадем израз равнодушног посматрача, нађох се лице у лице са : Мојом мором. Испрва изгледаше и он мало збуњен али се брзо прпбра и пруживши ми руку рече. — А гле нашег драгог господина Ремона! Ја: (леденим гласом) Добро јутро, господине. Он: (нежно враголасто као зеФир) Да не мислите куиити ову кућу?