Отаџбина

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

625

и један стари коњушар („шталмајстор") који није ништа замерао нашим састанцима, јер то беше са свим по инглески; кадшто су долазиле на каруцама, и онда смо ходали нешке по најсклонитијим путаљама. Ми бесмо уговорили читаву телеграФску службу. Према завесама и капцима на њиховим прозорима, ја сам тачно знао када ће ићи саме у шетњу а када у друштву. Од подне до вечера ја сам радио код куће; за тим сам ишао било у велику, било у Талијанску оперу, јер сам -знао да ћу их увек тамо видети. У оперу их је увек водила њихова тетка, леди Стаунтновица .Ја бејах изабрао једно скривено мрачно место спрам Марине ложе; али ни та срећа није била дугог века. У њихову ложу стадоше долазити незвани гости, међу којима сам ја одмах слутио супарнике, и моје се срце напуни суревњивошћу и свима лудим страдањима и страхотама њеним. Јадно дете појимаше како је мени, и докле год су нозвани гости били у ложи, она је само самном разговарала, т. ј. час је рашчунавала лист по лист каквога цвета, то је на нашем језику значило «ја само о вама мислим" или се својом лепезом дотицала усана, а то је значило (( ја вас волем." Нарочито ми је био несносан некакав херцег Сенозансни; ја сам одмах познао по његовом понашању, гго његовим погледима, по оним хиљадама ситница, које само заљубљени разуму, да се херцег озбиљно загледао у моју младу. Уз то се непрестано удвајао сер Џорџу, и као да га већ беше за се задобио. 1-Јолико га бејах омрзнуо разумеће се ако кажем да је херцег био не само славан оџаковић и племић, него и млад, и богат и леп, и пун елеганције у понашању. Никада и никоме ваљаде није се појавио опаснији супарник од овога; најволео би да ми се дала прилика да га ошамарим. И у мало није дошло до тога. За успомену на Бавено, Мара је увек носила дивље руже — то беше наше цвеће — и свако вече полазећи 40*