Отаџбина

РЕМОН, ОД МАРИЛА ИШАРА

633

сли, моја уздања, целу моју душу дувнух у њега, окитих га свим особинама које сам себи желео , просто се цео претопих у њега, а заборавих моје бриге. Моја будућност.... беше она иста коју спремах томе чеду моје грозничаве уобразиље. Ја сам се наслађавао његовом срећом. његово уздисање распињаше моје груди, његове сузе ронише се низ моје образе, његов осмех лепршао је око мојих усана, просто живео сам двојаким животом, као онај у перзијској причи што је мислио да 1е сваку ноћ њезов цео везирев харзм. Међу тим, што сам даље писао моје дело, све више сам осећао тешкоће. Имао сам уобразиље, те главне особине романсјерове; могао сам да измишљам догађаје како ми је воља ; што се тиче осећања и тога сам налазио у себи, али извршење ме је страшно збуњивало. Написати књигу, то је грозан задатак. Тако лепо седне човек, узме читаву свеску беле артије и перо пре/1а се, и сад треба да из своје главе извади, створи новога човека, који ће бити жив, који ће радити, говорити !.... Просто чудеса I -Та бејах са свим новајлија у груписању оних лица која граде заплет, која објашњују, која воде разрешењу неизбежном, које је последица сударених страсти. Просто ме је уништавала помисао да ће сваку моју реч превртати, загледати, метати на кантар, да ће ме черупати пуристе, да ће ме мучити завидљивци. Па онда знао сам да има писаца, код којих све личности њиховнх појема, ма с кога краја света долазиле, све, и јунак и споредне Фигуре, и пријатељи и крвни противници, и зликовци и добри људи, сви говоре једним стилом , сви су одушевљени једним, пишчевим, идејама. Бојао сам се дакле да у моме делу не буде сувише мене. За то стадох измишљати најразничније карактере, али мало по мало ја се у њих заљубих, чинило ми се да сви они заслужују највећу пажњу и дуг живот. Према томе, мој роман тешко да би се свршио пре страшнога суда.