Отаџбина

646 ЛИТЕРАРНИ ПАНСЛАВИЗАМ Колар, ШаФарик, Кузмани, доцније Штур и др,). За тим Колар наводи руске, српске, хрватске, пољске борце за словенску заједницу, историке и археологе, али са сажаљењем примећује, да »три најзнаменитија песника словенска нашега доба, Руса — Пушкина, Орбина Милутиновића, Пољака Мицкијевића није надахнуо ђеније те заједнице, да би, стојећи на подлози руској, српској и пољској, а узносећи се мишљу у словенски зрак могли бити виђени од целога народа." Трудећи се да ствар свестрано размотри, Колар говори даље о »непостојаљу заједнице, народном самољубљу и литерарном отпадништву«; о »одношајима заједнице према себнчном родољубљу појединих словенских племена, и стварно или привидно најбоља и најраспрострањенија наречија имају повода обраћати се тој заједници; о „односу заједнице к изучавању (Оловена) старих и нових језика ; а о томе, »шта су били Оловени до сада без те заједнице«, о »важном значају заједнице по будућу велику улогу Оловена, коју им је определио ток времена и историјска смена народа ;« о »способности Словена да одговоре тој улози путем заједнице ; <с даље он одстрањује разне погрешке и неспоразуме гледе заједнице ; објашњава »корист заједнице за Оловене у опће ; (< показује спољне и унутарње препоне ка заједници; »и најзад путеве и средства тој заједпици.® Било би доста дуго улазити у потанкости тих расуђивања. Значај Коларовпх мисли мора се схватити из побројаних тачака. Основа његове идеје је народност, племенска особеност словенства; у наше доба она се свесно преставља словенском свету, и отуда произлази инстиктивно, дубоко узајамно саучешће словенских племена, које мора све више напредовати, ради тога, да би Словени могли , најзад , постати један народ и извршити своју историјску улогу. Ту улогу определила им је историја. »Живот је човечанства, — вели Колар, поводећи се за тадашњим историјско -ФилосоФским теоријама, — развитак разума, или развитак унутарњег света у човеку. Народи — су облици, у којима се човечанство развија и добија свој израз. По томе је сврха човечанства — вечити напредак; али оно не мери своје путове корацима, сатима и миљама, него дужим путевима — вековима, епохама. Готовине знања, открића, опита, које придобија себи један народ или један век, остају, по што њих нестане, другоме народу, који их опет обогаћује, подиже и предаје следећем (народу). Иајзадњем народу, као последњем појаву човечанства, није нужно тек почињати, задржавати се на свима ступњима образованости, на којима су се