Отаџбина

66

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

Наш командант доби заповест од нашег дивизи]ара да и остагак својих трупа са Вучијег дела пребаци на Горицу, да поведе са собом и онај батаљон са Барбатовачког виса и кад тамо стигне да се јави Команданту 1-ве дивизије, под чијом ће командом остати до даље наредбе. Јављено му ј ; да ће наше положаје заузети рудничке трупе. Ми се према заповести кренусмо са поменутим батаљонима преко Барбатовачког виса и села Габрова на Марково Кале, и то кренусмо са В. Дела у 8 сах у вече ; мрак беше «као тесто." Пут не може бити гори. Блато, клизавица. У 10 сах. ноћу стигосмо у Габрово, и пошто се труне искупише, кренусмо два и по батаљона око 10 '/ 2 сахата, и стигосмо на по сахата после пола ноћи на Марково Кале На вису беше мртва тишина, По гдекоја ватрица осветљаваше гомилице искупљених наших војника, те по томе познадосмо да смо на некаквом нашем положају. Код прве логорске ватре упитасмо : — .Тунаци, како се зове овај положај ? — Марково Кале — беше одговор. —- Од које сте ви војске? — Београдске бригаде. — Где је шгаб пуковника Бучовића? —■ — У селу Перутини! Наш бригадир одмах прикупи наше трупе на десно крило позадн артиљерије, коју ту нађосмо пласирану, па одмах писмено извести команданта прве шумадијске дивизије да је стигао на положај и да му је стављен на расположење. Док је тај његов рапорт однесен, наш бригадир обавештавао се са командиром тога београдског батаљона, кога затекосмо на положају, и дознавши од њега да се њихове трупе гругшрају у лево, нареди да наш други лепенички батаљон смени овај београдски.