Отаџбина

14

ДВАДЕСЕТ ШЕСТИ

зачикаеају Марка, док ти Марко од један пут скочи, иа замахну два три пут око собе: и Турци, и Арапи, и дервиши — сви се поваљаше, цела публика у омирски смех, а завеса се врло вешто откачи доле, на велику жалост раздрагане дечице , која би готова била наслађиватн се овим ретким уживањем до мрака. Кад је Краљевић Марко објавио, да ће се, на опште захтевање, тући са Мусом Кесеџијом, који је отишао да се о5уче, мала публика одахну и поче бивати узрујанија и немирнија. За време ове веће паузе , старији, девојчурци, па и оне удаваче, у недостатку Фоајеа, изађоше мало на чардачки доксат. Ту су другарце мало помогле Воји да се приближи Селени. Воја, питомац оновременог београдског младо-чиновничког друштва. одмах претури у мислима све што је читао у збиркама Петрова, у Жиблазу, у разним забавницииа , Годишњацима и Зимзеленима; хтео је кратко, мудро и разговетно да изнесе болове свога рањенога срца, а још више да положи испит своје ретке мудрости и научености; хтео је, хтео је много и силно да искаже у неколико снажних и одабраних речи , али , за дивно чудо, изгледао је у онај мах глупљи и тупљи н од оног Васе Шошића , који је, сретно у Господу практикантишући, дочекао толике државне мене и преврате , непоколебњивом истрајношћу не мењајући нисвога положаја ни свога џубета, за који су му , у његово младо доба , позавиделн многи Турци „ерлије". Воја, незадовољан таким неутешним неуспехом , одлучи се да овога пута пусти само осећања да говоре у оку и лицу, а он да — ћути. Селена је била скромна и склонита као и све добре девојке онога времена, али је ипак имала иод својом нежном п глатком кожицом неких несташних бубица, које је овда онда тако џарну, да, хтела не хтела, мора да је мало несташна, да вас дарне каквом му драго пошалицом, да вам се подсмехне, да обори очи трепећући некако тако