Отаџбина

26

ДВАДЕСЕТ ШЕСТЦ

као заливени, као једна маса. У расвитак стајаху неколико поштанских коња пред коначком капијом. Ето ти господина Симе; ни узми ни оставп војвода! Фес са дугом кићанком , прмтврђен жутозеленом цариградском шамијом; на плећнма зеленкасто цубе , на прсима везен џемадан; око паса тараболос са кожним сзлавом, за појасом сребрњаци и коштана арбија, а низ појас Фишеклије са најдужим ресама; од појаса пале чакшире па се у разнородним борама спуштају низа саре од чизама, на којима су привезани и звездасти жврковн. А врх свега о бедрима крива сабља у сребрним и кожним корицама. Штета што се Сима лије нашао негде око 1804 или петнаесте године, а како је ето данас личан и јуначан, бп зацело био у новијој историји славан војвода или, најзад, ((Оборкнез". Али, шта ће се, каткад време служи њудима, каткад људи времону. И Сима није крив, пгго он, овако красан и поросан, не полази на бој на Косово, него иравце у Београд главној каси, казначеју-примасу. Кад је свануло. баш у рађаље сунца , скидоше се код Охридске цркве. Док је њему и пандурима ,ц емљив механџија спремао каву и ракију, механски су момци провадалн коње, лакомо парећи очи на толиком невиђеном благу у зобницама. Па конак у Палеж , садашњи Обреновац, а сутра дан у подне, здрави и читави, у Београд. Занимљиво би бнло писати. а још занимљивије читати, како су Сима и остали окружни казначеји предавали донесени порез и како га је главни казначеј прнмао и спуштао у касу. Али се ово предавање обично није вршило у присусгву других, а најмање нред брбљавим песницима и списатељима, па с тога и најбољи приповедачи наше краљевине не би вам умелп ни једне казати: да ли се ово примање и предавање вршило с мало више великодушности, него што се, и с наочарпма и без наочара, може данас приметити у господе чиновника