Отаџбина

МИСЛИ II САЊАРИЈЕ

Кроз градове болова и мука, Кад заблуда цароваше врело, Моја њежна, девичанска рука, Човечанство провела је цело. Све са вером крепи се и пада, Што с љубављу бедни живот здружи , И ту силу, која душом влада, Познај, смртни ! и смерно је служп ! II. Пред старим, исконским градом питоме Палестине, Поклоник застаде сед. На благе, источне равни, Вечерњи трепери зрак — и мирно, у раскошне долине, Свечано силази ноћ и вео развије тавнп. II види он : из тврдих, камених капија седога Јерусалима, Богати караван иде. И лаор преноси звуке, Што седи Ахасвер, супарник силнога Рима, Са њима куне град, дигнувши очајно руке : Векови проћи ће тавни. РаФаднн земља ће бити, За племе тво.је. Проклетство вечите моћи, Над главом племена твог судбину грозну ће вити, И ти ћеш гледати све, у ропства дубокој ноћи. Јер Господ народа твог, у дане Хриетових мука, Одврати поглед свој, од тебе несретни Јерусалиме ! II срамни Јаковљев род поврже негова рука, У вечног живота јад, да клетву проводиш с њиме. 0 живи и ти с њом ! У твоје храмове сјајне, Азрајел, вечити Дух, кипарис узвиће тавни, И позно поклоник сед, на твоје рујпне тајне, Дизаће побожно крст, у спомен векова славни ! И његов умуче глас. Поклоник обори главу : А сањаличка ноћ на земљу сањиво стреме. Он тужан гледаше свет — н слатку сневаше јаву, II свуд, у тихом сну, равнице ћутаху неме....