Отаџбина

М11СЛИ II САЊАРИЈЕ

II потоци жуберкају, Тајним жубором : „Место људи, што пх змија, Од нас одроди, Лепши свет ће да засија, Бољи народи.« Моју душу туга узе, С такве новости , Али моје беху сузе, Сузе радости ! А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит са висине, Дан је синуо. И окисли врапци мали, Пуни жагора, Гласно су се церекали, Поред прозора. IV. На крилу рајских жеља, у часу тишине бајне, Побожну душу диже лаора благи лет, Ко' мирне руже мајске, под крилом зорице сјајне, И смерна душа види небескп зрачни свет. Светови доле блуде.... Над њима вечитост тавна, Спокојно, тијо спушта копрене своје скут, И круна бож'јег труда, светило ведрога дана, У мирном ходу своме свршава дневни пут. Ту, дигнув своју руку спрам зрачног погледа свога, Херувпм с пажњом следи времена бурни ход, И тихом, рајском песмом он слави љубав и Бога, И песмом својом снажи самртни, људски род. У току бурних дана ти благи небески гласи, Смртноме створу дају питому, рајску ћуд,