Отаџбина

530

В Е Р Е Н II Ц И

љан, незадовољап, и нехотице са киселим лицем. Па мислећи, да је ово нерасположење можда отуда догнло, што му се чинп да је занемарен и остављен као у куту, тим више спрам тешка грешника, који је био тако лепо и са толиком срдачношћу примљен, окрену му се у пролажењу, задржа се један часак и са љубазним осмехом рече му: „Господине пароче, ви сте ув к са мном у дому нашега благог оца ; али овај....он регЈега!; е!; туепШз ез^" (би изгубљен и опет је пађен). «Ох ! како "се томе радујем," рече дон Абондијо и дубоко се поклони обојици. Арцибискуп пође напред и дотакну се врата , која одмах с поља широм отворигае два слуге, што су биле један с једне, други с друге стране. Необичии пар указа се жељним погледама свештенства, коју се искупило у соби. Угледаше ова два лица, на којима се огледаше различно узбуђење, али једнако дубоко : благодарна нежност. понизна радост на часноме лицу Федеригову ; а на ономе неименованога забуна ублажена утехом, млађан стид, пораженост. али кроз коју је све удиљ пробијала силовитост ове дивље и жестоке природе, А после се дознало да није једноме од гледалаца пао на ум овај стих Исајије : Вук и јагње ићи ће на исту пашу ; лав и во јешће заједно сламу. За њима иђаше дон Абондијо, коме нико ни мукает. Кад дођоше на средину собе , уђе с друге стране кардиналов коморник и приђе му да му каже, како је извршио налоге. које му је капеланс аопштио; да су носиљка и две мазге готове и само се чека за женом, коју ће довести парок. Кардинал му рече, чим буде овај дошао, нека га упути да говори са дон Абондијом, па ће се већ све удесити према наредбама овога и неименованога, коме наново стиште руку, као при растанку, и рече му: