Отаџбина

ВЕРЕНИЦИ

529

страну узети парока и с њиме на само шапутати , јер је ту као трећи био његов нови пријатељ, кардинал помисли, да ће најзгодније средство бити, да учини оно, што би био чинио и мисмо то побуђење, да т. ј. говори са самим неименованим, пак по његовим одговорима разумеће дон Абондијо најпосле, да онај није више такав човек, да би требао да га се боји. Он дакле приђе неименованоме, па начином неусиљене поверљивости, која хоће да се нађе у новој а силној наклоности , као и у давнашњем тесном пријатељству, рече му : „Немојте мислити, да ћу се ја за данас задовољити само овом посетом. Је л' те, ви ћете се опет вратити с овим добрим свештеником ? и «Да ли ћу се вратити ? в одговори неименовани; «кад бисте ме одбили, осгао бих упорно на вашим вратима, као убоги проојак. Ја морам с вама говорити ! морам да вам чујем речи и да вас гледам! ви ми требате Р Федериго узе га за руку, стисну је и рече: «А ви нам учините милост и ручајте данас с нама. Ја вас очекујем. Међу тим идем, да се помолим богу и да му са народом принесем хвалу, а ви идите да берете прве плодове милосрђа." Код ове појаве стојаше дон Абондијо као плашљив деран, који гледа како неко без страха милује своју грдну рулдовину крвавих очију и чувену са уједања и страхоте, па чује, како му господар каже, да је његово псето добро и мирно као јагње ; гледи у господара, па нити вели, да је тако, ни да није : гледи у пса, па не сме да му приђе, јер се боји, да ће мирно псето показати му зубе, па све и да га милује ; не сме да се уклони, да га пас не би опазио ; а у срцу свом вели ; ох ! кад бих био код моје куће ! Кардинал се кренуо да иде, непрестано држећи неименованова за руку и водећи га собом, па још једном погледа на овога сиромаха, који остаде натраг, зловоОтаџбина XIу. 56.