Отаџбина

532

В Е Р Е II И Ц И

Абондију, да прими други налог кардиналов. Дон Абондио отаља ово како је у оној забуни знао, онда приђе коморнику и рече му: «Мени барем дајте мирну мазгу, јер, право да кажем, лош сам јехач." (( Можете мислити," одговори коморник с лаким осмехом ; «то је мазга писарева, а то је књижевник човек." „Добро... п на то ће дон Абондијо, а у себи настави : «Нека ми буде бог у помоћ." На прву вест господин се кренуо журно ; дошавши до врата, примети, да је дон Абондијо заостао. Стаде да га причека ; а кад овај хитајући дође и хтеде да га моли да му опрости, он му се поклони и пусти га напред с учтивим и понизним лицем , што у неколико опорави беднога мученика. Али тек што ступи у авлијицу, виде другу новину, која му поквари оно мало утехе ; он угледа неименованога, како оде до једнога кута, узе једном руком своју пушку за цев, онда другом за ремик, па брзим покретом, као да је томе вичан, завргну је на раме. «Јој / јој ! јој !" мишљаше дон Абондијн ; «шта ли је тај наумио са том справом ? И то ми је кострет ! и го ми је испаштање за покајника ! А да му нешто падне на ум 1 01 џаба и налога ! о ! џаба ти налога !" Да је господин и издалека могао слутити, од какве сорте мисли пролазе главом његовога друга, не може се казати, шта би ове био чинио, да га охрабри ; али је од такве сумње био на хил>аду миља далеко ; а дон Абондијо узимао се на ум, да ништа не покаже, што би значило : ја не верујем вашем господству. Кад дођоше на крај улице, нађоше готове обе мазге; неименовани скочи на ону, коју му је привео један коњушар. «Није ли ћудљива ? и запита дон Абондијо коморника и опет метну на земљу ногу, коју је већ био дигао према стремену. „Пењите се слободно ; то је право јагње."