Отаџбина

ВЕРЕНИЦИ

533

Дон Абондијо дохвати седло, па уз помоћ коморникову терај, терај, терај, па се попне на мазгу. Неколико корака пред њима била је носиљка, коју оу носиле две мазге, и на глас мазгарев крене се ; цело друштво оде. Ваљало им је проћи норед цркве дупком пуне народа, преко мале пи^аце такође пуне друга народа из села и са стране, који није могао да стане у цркву. Већ је пукао велики глас, па кад се указа ово друштво, кад угледаше човека, још пре неколико часова предмет страха и проклегства, а сада радосне љубопигности, у гомили се зачу жагор као од одобравања, те уклонивши им се с пута, уједно се гураше и тураше, да га виде из близа. Прође тетриван, прођо и неименовани, а спроћу широм отворених црквених врата скиде он шешир и приклони оно страшно чело до гриве мазгине, а стотине гласова мрмљаше : Бог га благосовио ! И дон Абондијо скиде шешир, поклони се и препоручи се небесима ; али када чу свечану песан своје сабратије, који нојаше на сав мах, осети као неку завист, неку тужну тронутост и толику жалост, да је с тешком муком могао да задржи сузе. Кад изађоше између кућа и дођоше у отворено поље, на стазе. које су каткад заисга биле пусте, спусти се на његове мисли још црњи вео. Није имао други предмет, на који би могао с поуздањехМ погледати, него мазгара. који служећи кардинала , за цело је морао бити поштен човек, а уједно није изгледао баш са свим нератоборан. Овда онда срели би се с људима, па и са читавим чопорима, који су се журили да виде кардинала, и то је било за дон Абондија као нека отрада, али тренутна, јер се сада ишло у онај страшни до, где ће да срета само ноданике овога иријана, а какве поданике ! Са пријатељем сад би већма но игда желио да се упусти у разговор, једно, да га мало боље опипа. а друго,