Отаџбина

В Е Р Е Н И Ц II

537

сто стење ; на овој страни ови људи, од којих је пријатнија ма каква пустиња. Ни Данту није било горе усред Малеболџа. Прођоше поред Маланота; на вратима брави, поклони господину, погледи на његовога сапутника и на носиљку. Не знадоше шта да мисле ; већ одлазак неименованога оно јутро био је необичан ; повратак није то мање био. Је ли водио кући какав нлен ? Па како га је сам задобио ? Па откуда му туђ тетрпван ? Па чија је ова либерија ? Гледају и гледају, али нико се не миче, јер им тако заиоведа господар својим погледима. Птадоше пењати се — попеше се горе. Брави, који су се десили на равњу и на вратима, уклонише се десно и лево, да их пропусте ; неименовани даде им знак да се не мичу, ободе мазгу и доспе пред носиљку, даде знак мазгару и дон Абондију да иде за њим, уђе у прво двориште, из овога у друго, упути се према једним вратима и једним покретом руке задржи једнога брава, који хтеде иритрчати да му придржи стремен, па му рече: „Тамо одлази, н нико нека не ирилази." Оиђе са мазге, коју на брзу руку веже за једну решетку. оде до носиљке, приђе жени , која је уклонила била завесу, и рекне јој тихо : (( Само је одмах утеши ; кажи јој одмах, да је слободна, да је у пријатељским рукама. Вог ће те за то наградити." За тим даде знак мазгару, да отвори тетриван ; онда приђе дон Абондију и са ведрим лицем, какво овај у њега још није видео, нити мишљаше, да га он може имати, на коме се видела радост , што једва један пут може да учини добро дело, рече му такође тихим гласом: „Господине пароче, ја вас не молим да ме извините, што се због мене толико трудите ; ви то чините ономе за љубав, који добре награђује, као и за љубав оне његове сиротице."