Отаџбина

538

СЛИКАРУ ПРИЈАТРЉУ

Када то рече, узе једном руком узду, а другом стремен, да помогне дон Абондију да сиђе. Ово лице, ове речи, овај чнн повратнше живот у овоме. Пусти један уздах, који га је већ један пун сат мучио, а није могао да нађе одугаку ; поклони се неименованоме и одговори са свим тихо : „Мислите ? Ма, ма, ма, ма " Па се спусти како је знао са своје мазге. Неименовани привеже и ову и рекавши мазгару, да ту остане и да чека, извади кључ из гнпага , отвори врата, уђе, пусти унутра парока и жену, па пође пред љима ка малим степеницама, и свих троје ћутећи попеше се горе. НАСТАВПЋЕ СЕ.) —

СЛИКАРУ ПРНЈГАТБЉУ Срећан ли ти биах, о мој брале! Андио ме лијепи љубио То је свијет мој бијели био, По ком су ми вазда руже цвале. Де/ ако су т' вишње силе дале Моћ да смрти отмеш ње лик мио, Ње лик мио и мој данак био, Нека сине на наше развале. Ево теби њене ведре сјени Из нашијех злаћенијех часа, Е да нађе у те свога спаса. Смилуј ми се ! Ако л' нећеш мени, Ти се смилуј мојој сирочади, Покажп им мајку Бога ради !

т-