Отаџбина

20

ДВА ЦВАНЦИКА

довде ! Чим се што деси, све сам му ја крива — све сам му ја на путу ! Мара : Море, Саро, од сииоћ је њему свак живи на путу ! Сара : А шта је то мене стало ? Био, бога ми, чувати боље своју кућу — као и остали људи ! Мар а : Право велиш !.... Шта је тражио по славама — кад зна да нема код куће поуздана човека ? Спр а : Та код њега се не може ни задржати честит човек.. . ни најамник пи посленик ! Отерао је јутрос и оног старог , глувог Пеку! Кић а : Вала, ја га не бих служио — макар знао да ћу добити и оно његово имање ! Сара : Јутрос се стао дерати на мене, као ла сам му јакрива! Па хајде де, и не марим што виче на мепе ! Али шта му је сиромах Мића натрунио ? Распомамио се онде, за пра бога, на јаднога момка — као да га је он покрао ! Мара . Луд човек ! Сара (живље) : Мисли зар где је он госа , а Мића сиромах...? Ако је и сиромах — он је, може бити, сто пута од њега и поштенији и душевнији... КиАа (с једва приметном иронијомЈ Јест, јест !... Баш је веома душеван — није вајде ! Сара (наставља) : Момак ником не досађује ... Кића (за се) : А два цванцика ?! Сара (наставл .а) •' Никога не дира, ником није на путу. Смеран је као каква девојка.... Кића : Јест, јест !... Врло смеран — душа ваља ! Сара (наставља) : Никог није преварио.... КиКа. (за се).' А она маховина?/ Сар а (љутито) : Па да се ја вратим у ону кућу ?!... Боже, сачувај ! Моја нога неће више крочити преко прага Вилимановог !... (Долази поп и Вукоман.) VI Посс, Вукоман и аређашњи. Поп (још с врата) : Добар вече, децо ! КиКа : Бог ти помогао , попо ! (Сара и Мара приђу руци попу, и Вукоману.) Вуноман: А ене де ! Откуд ти ту, Саро ? КиИа (смешећи се) : Па побегла од Вилимана, кмете !