Отаџбина

22

ДВА ЦВАНЦИКА

Поп (смејућн се): А ја шта ћу, Вукомане !... Видиш, ја сам већ стар човек, па не знаш како волим видети кад се младеж тако пази и гине једно за другим ! Па нека се, бога ми и узимљу ! Треба овој земљи народа ! Вукоман : А треба, попо, ја ! Поа (Сари) : Тако, синко ! Иди ти лепо тамо код моје поше, па се ни мало не брини ! Све ће добро бити, ако бог да ! (Мари и Кићи ) Дела, децо , одведите је мојој кући. Кажите поши — сад ћу П ја доћи ! (Сара приђе руцп попу и Вукоману, па оде с Кићом и Маром.) VII Вукомап и иои. Поа : Е још, Вукомане, да се похватају ти несретни зликовци — волео бих него бог зна шта ! Вуноман : Али што бих тек ја волео, попо !... Знаш ли ти, да је тај Вилиман оборио јутрос код капетанана мене дрвље и камење?... Тужио ме.! Пии : Е ?! Вукоман: Шта ти тај човек није наплео ! Рекао је чак и то — да сам можда јатак , да сам ја подговорио лопове те су га похарали.... Поа : Не може бити ! ? Вукоман : Бога ми , јест ! Тако ми каза капетан ; и сам се човек чуди и крсти. Пои : Е не ваља му посао !... Него, знаш не треба му готово ни замерити. Он је и онако мало напрасит и цандрљив човек ; сад му се опет то догодило , па у љутини и бризи — не зна ни шта говори. Вукоман (смешећи се) : Та ја му не замерам, попо ! Само ти тек кажем — чуда ради ... Ето за то бих волео. да како год похватамо те лупеже. (Врати се Кића.) VIII КиКа и пређашњи. Пои : Одведосте ли је, синко ? Кића : Одведе је Мара.... Ја их испратих ту до прелаза , па се вратих.... Пои : Е ако — ако !... Него, синко, нопас ће већ бити по селу ове узбуне и потере.... па гледај ако можеш, да се нађеш овамо