Отаџбина

Н А Р 0 Д И НАПРЕ ДЊАЦД

611

тичара још и то вели, да се чак може назвати „народна нартија." Несрећна историја опозиције од 1880 године, која је свима позната, разрешава нас од доказивања колико је било смишљености и стварног уверења у свему, што је тадања опозиција приповедала. Та нам је историја обелоданила, с колико је мудрости и увиђавности располагала тадашња опозиција и најјасније нам засведочила, да се китњастим Фразама, којима сс тада обилато разметало, не може ништа испословати. Па и оно, што је тада изгледало површном иосматрачу и ревносном опозиционару, као дело праве мудрости, и истинског опозиционог делања, само је донринело брзом пропадању саме опозиције. Неколике илустрације биће за ово довољне. Гоњена уском својом партијском нетрнљивошћу, оиако исто као и њена опозиција, тадашња, још за мало у власти партија, оптужује и меће у затвор за дело „разбојничко" човека, који ће , као што напред рекосмо, хтео ко не хтео, доћи у редове највећих и најславнијих људи у српском народу; јер је то једини јунак новијега доба, за кога се може рећи, да је до краја истрајао у борби за земаљске интересе. Тим нечувено несрећним поступком власна је иартија са свим невољно пружила опозицији оружје да је прништи. И опозиција се није ни мало од тог нечовечног и ненолитичког дела устезала. Немајући о томе никаквог нојма, какве кобне прилике могу наступити , кад се тадања власна партија сатре до корена , опозиција употреби наглу смрт Адамову у затвору као оружје, да свога противника збрише са лица земље. Све, што тада дисаше духом оиозиционим и очекиваше нов унутарњи норедак, ноче нападати са свим очајнички на тадању власну партију. Ка<> електрична струја иролете глас о смрти Адммовој по целој Србији , као највиши нротест против тадањег власничког недела. И не гледајући на то што велики покојник , осим масе популарне није имао, ни могао имати других каквих начеоних пријатеља, — све се тада издавало за начеоне пријатеље Адамове. Све што дисаше духом оиозиционим, нроклињаше власнике за емрт покојникову, и даваше