Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРКГЛЕД

641

слим — постићи, ако потсетим оштроумног писца нагаег, да научпа расправа има свој одређен спољни облик, и да се значај и достојанство њено не уздиже, да се њезиној лепој цељи не служи, ако се научењак превећ загреје на пламену млађане објективности, и пушта кроза своје перо речи, које мучно да би нашле одзива у новерљивом говору, али које у јавној дискусији научној, морају читаоца потсетити на Берне-ов узвик : „Зар се тако каже, кад се штампано говори ?" По моме мњењу мучно ће писац таквим говором уверити свога читаоца, да му је просвета народна храм, а он скромни свећеник у њему : пре ће га — бојим се — потиснути на сумњу, да му је више стало до лица, но до ствари, више до просветитеља, који су над њиме, но до просвете која је над свима. — Мислени људи нигде и никад не верују, да писац може себе да узвиси, понижавајући своју околину ; они знају, да он стоји у њојзи релативно виши, — и изгледају време, када ће овладати обратно мњење међу нашим јавним посленицима. Тиме што рекох, разуме се, да нисам дигао копље против истине, која треба да буде основа сваком научном раду, него против руха, у које се гдешто научна дискусија заодене у нас. Да смо дужни истину нашем народу, по себи се разуме ; писац се обраћа с њоме „мисленим људма у Србији" што је по све наравно, јер само ови могу му помоћи, да је види остварену ; али кад уводимо наше истине у друштво, морамо их, као и себе, подврћи прописима друштвепе одеће, ако неземо да се њима затворе срца, а нама — врата. Кад нам се каже : „ви сви, који учите овај несретни нароц, да има сато права, кад сте са њим, а да има само дужности, кад сте над њим" — или „тресните о земљу рђом, која вас је попала од главе до пете све из реда" или кад нам се прети осудом историје, што смо „жртвовали мајку нашу Србију и велике народне интересе тренутним с ебичним интересима " — (68, 69). Иас хвата језа од такве опоре истине (опорије нећу да помињем!), па све да је права необорива истина, мучно би пристала „мисленом Србину" башзарадте— тоалете њезине. Али кад још осетимо, да је та истина дискутивна, кад јој ставимо на супрот другу необориву: да овај „несретни" народ има, гхгћј е! огМ још доста синова који могу радом