Отаџбина

640

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

друштвени, а нарочито онај, који је позван да „влада и управља земљом" — па онда : сваки рад наших стручњака, „попова, учитеља, проФесора, судија, војника и Финанциста носи на себи печат шарлатанства." — То су речи, што нас могу изненадити са шихове оштрине, али за цело не могу помоћи нашој народној просвети, која је овде у питању ; на против могу јој одмоћи, јер ће нас г. К. мучно убедити, да оп сам, без тога тако квалификованог друштва може убрзати нашу трому просветну макину. Г. К. као да је смео с ума, да је много лакши посао, снорити вредност ономе што је ту, но ста вити му на супрот што боље и задобити своје читаоце за то. Он узвикује : Дајте нам што више и што бољих шкбла — а смеће с ума, да имамо доста школа на броју и да је с тога на реду, да нам школски људи кажу, шта је то добра школа , и тако ћемо лакше доћи до ње. С ово мало извода далеко још нисам исцрпео све облике, којима се у нисању служи Г. К. и ако морам признати, да их ређа у правилан стил. Књижицу своју отпочиње укором, како нам Сливница ни мало није „померила памет," а завршује такође укором, како смо огрезли у „афричком варварству," како „крв људска нема никакве цене у нас," како смо „незналице, које о народним идеалима не можемо свесно да мислимо," како се „вучемс^ по грозном блату себичности и то —- наравно сви ми, или — да се послужимо његовим изразом „сва бутун господа".... Ну, г. К. истакао је својој књизи на челу девизу : „дужни смо истину нашој домовини," — али колико год смо вољни да слушамо истине и да се користимо њима ; колико год смо у цапр д били спремни да их чујемо у књизи г. К. — чемернијих истина мучно ћемо наћи у којој књизи нашој, а за цело нећемо у онима, што раснрављају аросеетна питања наша. Могао бих се мимо поштовање моје према истини, дотаћи некиХ истакнутих истина г. К-евих, па рећи г како писац у својој срџби смеће с ума, да афричко варварство н. пр. има своје атрибуте : трговање робљем и — канибализам, што се у питомој Србији не виђа ви кроз најцрње наочаре — али, мени је прече одужити се ствари него хватати се речи, а то ћу — ми-