Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

639

рока, добро размислити, пре но што потпишу г. К.-ев. вердикт над нашим официрима и њиховој школи. Да пређем на Форму рада, то мислим, да ова, што ју је изабрао писац, да војује за бољитак народие наставе наше, није подесна за остварење родољубива смера његова. Он је изабрао пут негације, којим се у опште слабо користи ствари. Пратећи наше друштвено развиће кроза дуги низ година, могао бих, од „Србенде и готована" па до овог „поклича," забележити више таквих радова. Колико су сви скупа користили нашем напретку, то нам после 23 године казује сим г. К., па ако је дозвољено из сличних узрока изв >дити на слична дејства, то се ни његова књига, узев тај правац, не може надати бољем резултату. Ми смо то, мање више, растурено читали, што је г. К. прикунио у једну књигу; читали смо и сувише, шта све у нас не ваља , па нам је жеља ио све оправдана, да чујемо једном од мислилаца, као што је г. К., како би се пајбоље могло померити на боље то што не ваља у нашој школи, у нашем друштву. Логичан ток ствари, истина, захтева, да по заамо најпре зло, па онда да смишљамо начине, како да га уклонимо, и нрема томе имамо права надати се, да г. К. неће стати на по пута, но да ће нам с временом показати стазе, једну по једну, које најпрече воде мети, гато ју је овим дело себи истакао. Без тога позитивног правца, без те срачунане поступности у раду, остаће с овом књигом, као и његови предходници, па речма. Рећи просто, да је у нас „недовољно старања" за школу ; да „огромна већина учитеља није стручно спремна за учитељски посао" (стр. 21, 22), да наша школа „заслепљује и затупљује" наш подмладак (23), речи су већ давна познате на „просветном пољу" нашем, па ако нам радини на школи не наговесте узроке, за што је тако, и не покажу пачине, како ће то да се поправи, онда на крају КЕБиге толико знамо, колико смо знали и пре. Речи се нижу и гдешто саме себе обарају. кад је мало старања за школу, од куда у скупштини „расипача" за њу, од куда у буџету 1295 дин. одсеком на учитеље ? Г. К. иде и даље овим правцем. Код нас се „само шарлатанство негује" (59) које „прожима сав склоп