Отаџбина

62

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

нац, где је била она историјска џебана, којом је војвода Стеван Синђелић овековечио своје име ! У тај мах угледасмо једног од ордонанс -ОФицира Његове Светлости, где у галопу јури на сусрет ђенералу и зауставивши на један мах својега бесног парипа из највећег галопа, рапортира да је заповест извршио, и да су на Чагру већ искупљени кметови и старији људи из Каменице, па чекају ђенерала баш на ономе месту, где је био Синђелићев шанац. Ђенерад само гходиже десну руку до кокарде на својој шајкачи и око танких љегових усана заигра онај фини осмејак, који се на његовом, иначе мермерно мирном лицу, јавља само кад је задовољан са ревношћу својих потчињених оФицира. — А где се одваја путања која води на Чагар од овога грамадског пута којим ми идемо ? — Одмах испод Виника, г. ђенерале. Ако допустите да идем напред па да покажем пут ? Ђенерал климну главом , а ордонанс -оФицир ободе коња и оде напред. Сишавши за тим у поток, окренусмо десно и почесмо се пењати уз благи нагиб којим се узлази на Чагар. Топло пролетње сунце беше обасјало својом јарком светлошћу сву дивну околину нишку, у којој, осем камењара изнад села Каменице већ не беше ни једне стопе земље која не би била најприљежније урађена. Цео Чагор пред нама и цео Виник у лево докле се оком догледати могло, беше сада један једини огромни виноград, која рађа оно славно каменичко вино, од кога се и најсилнија позиција за одбрану Ниша прозвала „Виник." Ту је ваљало ићи ногу пред ногу, тражећи плитке јендечиће (које овде обележавају докле је чије, у место грдних ограда од врљика које су код нас у кнежевини до скора биле један од узрока за упропашћавање шуме) да не би људима начинили штету.