Отаџбина

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

63

Попевши се на врх Чагра застадосмо гомилу сељака у њиховом необично чистом свечаном руху — беше недеља , иначе их ђенсрал не би ни пошто трудио који са капама у рукама очекиваху српскога „азретлерп иагпу." Ђенерал скочи с коња и назва им Бога. — Добра ти срећа, господине, добро си нам дошаја! — одговорише старци и кметови. — Ви сте сви из Каменице ? — питаше он даље рукујући се са сељацима који му редом прилажаху руци. — Из Каменицу, аха ! — одговараху они вртећи главом што је код њих знак потврђивања. — А да ли се у вашем селу прича да је овде пре шесет и неколико година била битка Срба с Турцима ? На ово питање стадоше сви на један пут одговарати. -— Како да си не знамо ? Ете туј беше српска табија, онде беше друга, онде трећа, мори што збориш ? Једанаест табије начинише, многа војска српска дође на куде Каменицу! — А има ли који међу вама који је гледао битку ? — Има, има госиодине, ће се намери. Деда Јоване, а бре деда Јоване, куде си мори ? Ене га под крушку! Узмуваше се на све стране да траже деда Јована. На једно сто корачаји даље, испод једне крушке, етајао је омален, сув и јако погрбљен старац , који се обема рукама беше наслонио на своју велику тојагу, и коме се и на лицу и на држању могло видети да је дотурио до деведесет година живота. Испод његовог масног Фсса провириваху праменови косе беле као снег, на његовом смежураном и од сунца препданулом лицу беше испрекрштано небројено дубоких бора, тих трагова муке и невоље у дугом и тешком животу под турским крвопијама, а поглед његових упалих очију блуђаше некуд у даљину, далеко преко зелене Горице, по снежним врхо-