Отаџбина

64

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

вима „суве планине" који се сијаху на сунцу.... Шта ли мисли та измучена седа глава, шта ли осећа срце тога старца паћеника у томе тренутку ? Њему се можда чини да је го само варљиви сан да више нема Турака на Винику, да су сада српске страже на бедемима Командар, Анадол, Низами и Мидат-табије, да се са српске цркве и долине чују звона, да његови сељаци, рођаци, комшије и пријатељи дочекују на Чагру српскога ђенерала који командује у Нишу ? Он не помично гледа у даљину као да га је страх да се не пробуди из тога слаткога сна, он се смеши као дете које мирно спава на крилу мајке своје.... И доиста кад га толики гласови стадоше звати по имену, он се трже као из сна, махну коштуњавом руком преко лица па рече — Што ћу вам, 'децо ? — Да прићаш на господина српскога пашу од оно време што је била кавга кад Срби упалише џебану ! Међу тим ђенерал са целим штабом и са свима сељацима беше пришао старцу. Он скиде свој Фес и пође неколико корачаји на сусрет ђенералу пружајући му руку. — Здраво ли си, господине ? — Добро, хвала Вогу, а што ти радиш, деда Јоване ? — У Краљево здравље, добро смо сви ако Бог да. А ти како си? Настаде мучна пауза. Старац врти капу у руци, хтео би нешто да каже, па не зна како ће. Ђенерал га изведе из забуне — Кажу, чича, да ти памтиш све како је било кад је српска војска први пут покушавала да вас отме из крвавих турских канџа, када је се на овом брду војвода Синђелић тукао с' Турцима, па бих те лепо молили да нам причаш! — Ама који ? — поче старац заштићујући очи шаком од сунчане зраке и гледајући ђенерала — за вој-