Отаџбина

6

ДВА ЦВАНЦИКА

Мара (весело): Па мора се, попо, радити! Ваља јести — ваља живети.. . Поа : Право велиш, синко, право!.... (Смешећи се.) А бројиш ли дане до Митрова дне — бројиш. а? Мара (застнђено): Па оно.... попо.... Поа : Ако, синко, ако !.... Гледаћемо, баш на Митров дан да начинимо мало весеља.... Шта вели Кића — је ли већ нашао кума, старога свата, девера ? Мара (као гореј: Не знам, попо.... Поа : Е, нек се постара !.... Време пролази. А нека, бога мн, бира људе. Ја сам рад да вам свадба буде како ваља.... Ви сте у мојој кући одрасли — ви сте моја деца. Друге немам.. . (Гануто.) Имао сам, али их бог узе — његова воља.... Вас копо неће искобити!.... (Веселије ) И ти се,, синко, иостарај па ону собицу тамо у качари распреми и намести.... Пек је готово.... После, децо, боме пазите се и радите, па ћете и ви скућити кућу.... Сви смо се, бога ми, мучили ! Ето ја, кад сам се пре тридесет година запопио и дошао у ово село с мојом пошом — нисмо имали ништа. Два јастука, губер, сламњача, мало посуђа и оно хаљина на нама — то је било све. Седели смо за неко време у општинској судници, у једном собичку. Па полако — полако, и ето сад, хвала богу, имамо и своју кућицу и свега у кући.... Само здравља, синко, гт ваља радити.... (Иолари у кућу ) А Кића се још није вратио из дрва ? Мара : Није, ионо ! Пои (маше главом, смешећи се) : Хм ! Враг један — заслужио је да га избијем за синоћницу !.... (Шалећи се, Мари.) Шта велиш, Маро, да ја љега мало....? (Машо штаном као да бије неког.) Мара (смешећи се): Па ако је заслужио.... Поп : Нећу, нећу — шалим се !.... Добар је Кића.... Само да јс мало паметнији — не би било с горега.... А шта вели — што је задоцнио ? Мара.: Забавио се мало.... Поа : А како је продао орахе ? Мара (мало збуњено): Не знам, лопо.... (Поп уђе у кућу. Долази о ЛЈСна Синђа.) VII Синђа, Мара аа КиГга. Синђа : Чини ми се, дође попо, Маро, а? Мара : Јест, пошо!.... Сад баш уђе у кућу.