Отаџбина

Р 0 Д И 'Г Е Љ И

?

Чича Јова се прорадио. Једног јутра — баш беше пао снег — идем ја да положим говедима па га стигнем. Назовем бога и иоздравим се. — Камо се ти ? — пита ме он. — Ево ме! — Видим — вели — а камо се ово дана ? — Па... имо сам посла. — Немој — вели — тако. Ти знаш да те ми волемо због Вошка. Дођи. — Добро, доћи ћу... А ако бог да ти ? — Оћу да положим марви. — Зар ти?!.. — упитах ја. — Море, досади ми се код куће; овако се мало разговорим. То вече одем ја њима. Седели смо по дуго. Таман се ја спремам да пођем кући, а неко са шора викну. Изађе Ивко да види ко је. На, скоро се врати носећи писмо. Сви поскакасмо. — Ко је доно ? — Иван црквењак. — Па, камо га ? — Оде кући. — Дед' Пајо, рано, ти си ппсмен ; отвори па види шта пише. — рече стрина Марица стрепећи. Отворим писмо. Испаде још једно. — Је л од њега ? — пита чича Јова. — Јес, његова. је рука. — Читај ! Читај ! — повикаше сви. Ја почех читати оно прво : „Љубезни родитељи" 1 ) ^Ево доби време да вам наиишем моји иеколико речи и желим да вас они у добром и иовољном здрављу затеку а ви ако сте ради чути за м,оје здравље ја сам вала Вогу жив и здрав које и вама од Вога желим"... Ј ) Правопис и интериукција је као и у оригииалу.