Отаџбина

10

Р 0 Д И Т Е Љ И

— А пгга то теби пише ? — уиита ме чича Јова. -Ја се узврдах. — Мени... онако, знаш... — А, а ! ваша посла ! — Ја ! — Е, младеж!... — ГГа што не прочиташ рано ? — упита ме стрина Марица. — Па... стрина... нека !... — Нека, нека баба, то су њихова посла ; они, знаш> крију —- рече чича Јова. Ја ућутах. Седео сам још мало па устадох. Они ме задржаваху, ал ја рекох да оћу Боипсу да отпишем вечерас. — Оћеш и нама прочитати, рано, што му напишеш ? — Оћу стрина !... Лаку ноћ ! — Лаку ноћ да бог да !... Изађох. Помрчина ко тесто ; на небу ни једне звезде; маџарац (северац) дува по истија ; уједначио готово : не вали те неће опет бити снега до зоре... Таман се ја маших за кључаницу да отворим капију па да изађем из авлије, а неко ме увал-и са страг за гуњ. Окретох се - стрина Марица. Рано моја, нраво ми кажи : је ли мој Боја бегенисо коју ? Ја поћутах... Смислим, најиосле, да кажем па шта бог да ! — Јесте стрина. А коју рано ? Босиљку Степанића. Митрову ? — Ја ; шта вали ? — Ништа. Она је добра девојчица. И ја мислим да би добра била за нашу кућу. —. Добра !... Само молим те немој да би чича Јова... — Не бери бригу ! — Е добро. То ме је, знаш, молио карда. Лаку ноћ!