Отаџбина

Р 0 Д И Т Е Љ И

11

— ДГаку ноћ ! Изађем на шор. Мислим се: „боже, ала се то може да заволе !" Ето, знам по себи ! Пре ти нисам марио ни за једну цуру, а јако, вала, кад погледам Милојку Срећкову некако ме саме њене очи привлаче... Велим : нећу баш да је видим иа не може се: слажем !... Морам је видети гга да бих црко !... „Ајд да се увратим мало код Николића" помислих... Увратих се. Седе девојке иа преду. Погледам : Милојка и Босиљка обе ту. Заподеле девојке гаалу па дирају Босиљку ; припевају је с Богаком : „Боса се играла, „Три дуката шћердала; „Нашо Вошко тта неда, „Док ие иође за њега"... А Босиљка се сва зајаприла. Трчи од једне до друге те им затискује уста. Лепа девојчица ! .. Није, да рекнега, да је одрасла, јок! онако омалена бела ко сир па пуначка : - ко пачица.... КаД ја уђох девојке оставигае њу па окретоше дирати мене и Милојку. Ту, крај ватре, прочитам ја писмо кардино. Пигае ми пуно и накричује да кажем Босиљци да га чека. Изазовем ја њу па јој кажем све с почетка. Она је све саслушала, па кад је запита хоће ли га чекати, она рече полако: Ја бих, али не знам гата ће ми рећи таја. III. Одговорим ти ја Богаку на његова писма. Кажем му све лепо: и како је Босиљка све саслугаала и шта је одговорила. Кад сам му отписиво на кућанско писмо мор'о сам отићи кући чича Јовиној. Стрина Марица говори а ја пишем. Шта ти нисам написо: — пун пунцат табак!.. 0 свему сам му писо, и како га стрина Марица једнако сања, и како јој је тегако кад погледа у његово одело и рубине. Рече ми да му пигаем и о Босиљци нека се не брине јер је то њена