Отаџбина

КЊИЖКВНИ ПРЕГЛЕД

139

.|>уби" руке, и т. д.... и иајпосле оде са салаша не јавивши се ником, јер нцје могао прикриватн своју велику узбуђеност, а она је, међу тим, отишла и мирно села међу своје другарице, „као да се међу тим није збило ништа, као да није била мало нре најсретнија на свету." (Овде Драгиња показује више глумачкога дара него глумац од заната, г. Дралкић!) Сад тек долази главно. Дражић нише Нлајковнћу и моли га за руку његове кћери Драгиње. Влајковић изазове Драгињу из њеиог друштва, преда јој Дражићево иисмо, и кад га она прочита, упита је: — Шта велиш на тај безобразлук? Тај комедијаш. тај Дразкић, усуђује се, да од меие тражи твоју руку. Но, што ћутиш?! Ту се Драгињиие очи нануие сузама, није у стању била да проговори ни речи „већ је немо стојала иред онем, и ни ношто се не би Стлч. усудила да му погледа у очи." — То сам ја нисмо добио мало пре, настави Влајковић, и дућан се ноче окретати око меие. Од куд (!) се он смео усудити, да те проси у мене? Хоћу да ми кажеш, јер, — тн зиаш, да ћу све опростити пре него кад се шурује иза мојих леђа, и то.... али сад говори ! н т. д. После ове овако „трогателне" сцене и носле неколико горких нребацивања и претње оде Влајковић, а Драгиња, кад ј« осгала сама, клоне на столипу и покрије лице рукама; горко је нлакала. Кад је опет дигла гдаву, сијала јој је нека одлучност из очију. Узме артију и напииге Дражићу иисмо иуио ватрене л.убави, означи му место где ће је затећи, па да беже у свет, јер без њега није могла живети, и т. д. У означено време нзвршп се бегство, н, носле доста срећно отклоњених романтичиих преиона, стигну у Кленак, одакле нређу у ПГабац, а одатле оду у Београд, да моле митроиолита да им да дпсиеизацију за венчање, а овај обећа да ће им је дати, али кад прође Нетров иост, јер је от; прекјуче иастуиио. (Кто ти сад!) Најпосле, писац како тако свршава са Дражићем п Драгињом, која се ретнпла да се ода глумовању. Тиме се свршава рад Дражићев, он већ силазн као главни јунак и у будуће срешћемо га тек где где као сноредну личност. На реду је трећи део приповетке, односно трећи главни јунак, иовинар МилнГ,. II он, као п ирва двојица, има пријатељску кућу трговца Живковића, у којој га радо нримају, у којој ироведе по који иријатаи часак, нарочито са кћерју домаћиновом, лепом и паметном Љубицом, која радо разбира за политичке ствари, разуме се у њима и почешће тражи објашњења од младога новинара. Шта више, у мпогим тренутцима, када би овај, замореи узалудном борбом, клонуо, она га је храбрпла на дал.и рад, напомнњућн му да је заслуга већа што је позив тежн, н да тим више ваља имати издржлшвости.