Отаџбина

140

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЈ1КД

1Г МилиК и Љубица ираве су мудриде; у њихпим односима тешко је нрнметити какву нежнију жицу; њихна веза нзраз је простог нрнјагељства п сагласнооти у мислима. Тако мисли Милић, тако мисли и Љубнца Али, које срдачни пријем, које необичиа искреност у опхођењу н често састајање, а поиајвише младост, учинише те ту везу поче загревати иека пријатна топлина, да сам Милић и Љу■бица нису били на чисто са сво.јим осећајима. За решење тога проблема потребан је неко трећи, и тај трећи иађе се у лпцу неког Костића, Милићевог сарадника (у оригипалу сараденика!) у редакцији, правника који је сврпгио само две године ирава, па због сиротног стања морао школу напустити. Еостић, дошавши некако у додир с Љубицом, напише јој једно писмо и изјави љубав. Љубица пак, у шали, покаже то писмо Мнлићу, хотећи тиме да исшгта његове осећаје. Сад Милић почне мислити да он нема нрава да се ту меша, (!) кад му је Љубица изриком казала, да се не би л.утила кад би од Костића добила још које писмо. Милић се почне Љубице клонити, а она се, да би га наједила, мало више с Костићем забављала, а парочито је то чинила на беседи омладинског скупа. Том прпликом отац Љубичин извести се о стању Костићевом и обећа да ће га годину дана о свом трошку издржавати да школу настави, но није хтео да Костић зна за љегово име, ио да он Милићу даје новац, а овај ће их слати Костићу. За тим је Костић отшнао у Цегату да настави науку, погато се претходио извукао из провале у коју је хтео пастп, да издаје тајне редакције „Заточнпка." Овпм писац свргаава са Костићем, и о њему нећемо вигае чутп ни речи. Милић пак, по одласку Костићевом, у меланхоличном расположењу, јавнвшп са само своме сараднику Лукићу, и умолнвши га да за њ' ником не казује, оде у манастир Раваницу, где је особито ужнвао у природним лепотама. У самоћи је његово меланхолично расподожење још вшпе узимадо маха, и ко зна докле • бн догало, да га неко чобанче нс наведе на ирактичнији пут, причајући му како је њега оставила његова дика, и како он сада мисли тражити другу дпку, којз с тога гато већ иначе нема куд, а ко.је опет за то да бп се осветио првој дики, која бн волела да он за њом тугује. У тој иричи Милић нађе и за себе самог поуке, и кад се вратио у манастир, мисли му пођу другим правцем. У том случајно дођу неки глумци у манасгир, и међу њима лепа Мара Путникова. (Ето сре]|е из ненада !) Милић се одма ночне Мари очајнпчки удварати; она је то с почетка сматрала само као галантерију, нрекраћивање дугог времена, но Милић је почне уверавати да он мисли на будућност, да у њој гледа жену а не глумипу, и т. д., на гато и оиа